Srbija

Dugo sam snevao o tebi. Celo bolno detinjstvo i celu mukotrpnu mladost – ratova i revolucija. Bila si beo cvet. Bezbroj pesama otpevali smo u tvoju slavu. Bezbroj bolova odgudili smo na strunama naših srdaca. Zbog tebe, Srbijo, skidali smo crvene zvezde sa naših crnih nebesa i nosili ih duboko u srcu, duboko u grudima. Tamo daleko od tebe, preko Dunava, Save i Drine – bilo nas je stotinama hiljada, bilo nas je miliona, koji smo te snevali nevinu i čistu.
 
Zablude pravnog nacionalizma i moji snovi o geniju moje rase razbijeni su grubo i svirepo. Ti si ih razbila, ti si ih sama uništila svojom masnom pesnicom. (Nema genijalnih rasa – ima samo genijalnih ljudi!). Istina je, bio sam sumanut posle prvog sudara. Jer, najteže je podneti udare od onoga koga se najviše voli. A ja sam te dugo voleo, jer su te toliki prezirali i mrzeli, gori od tebe. Pa ipak, osvestio sam se osnažen i uzvišen. Pobedio sam te u sebi i pregoreo u zoru jednog letnjeg dana, u blizini neba, u blizini meseca, pod onim istim zvezdama koje od iskona padaju nad mojim Balkanom.
 

Hvala ti, Srbijo lepa!...

 
Ti ne vidiš, Srbijo, koliko su te izvrgli ruglu tvoji jahači, tvoji muzari. Pogledaj se u naše ogledalo! Gledaj! Stavili su ti cilindar na glavu, a nisu ti skinuli opanke sa nogu. To je svirepi cinizam tvoje bedne buržoazije, to je pravo lice tvoga evropejstva, Srbijo. Kako je to ružno i groteskno, a groteska je najtužnija s osmehom na licu. Ja rado verujem da svega toga nije svesno tvoje bakalinsko društvo, koje zaudara po neizbežnom loju, koje zaudara po prljavim sokacima i koleričnim klozetima. A tek tvoji maloumni političari i tvoji agenti-pesnici i tvoji bezbrojni oci – oni su u grdnoj zabludi ako misle da je Evropa samo u cilindru a Balkan samo u opanku. Kad bi samo hteli da slušaju, kad bi samo umeli da čuju ove naše podvike: dole šuplji evropski cilindar! dole prljavi seljački opanak! živeli čisti balkanski tabani!
 
 Ne zameri, Srbijo: ja ne mogu da laskam tvojoj umišljenoj lepoti, kao tvoji pripuzi i pelikani. Ja ne umem da muzem steone države. Ja nisam tvoj strvinar ni tvoj sisavac. Ja sam samo pesnik, slobodan i nov. Slobodno misliti – prvi je uslov kulture. Ja znam, ja vidim: sve što te danas sačinjava – laž je – brzopleta laž i podvala. Ti si postala Eldorado svih evropskih skorojevića. Tvoje dno je plitko, tvoji gresi su duboki. Mi hoćemo da produbemo tvoje korito, jer teško se plovi ako je dno plitko.
 
Zašto ne dopuštaš da tvoji pesnici slobodno misle? Zašto smo ti mrski svi mi koji ne umemo da pužemo ispred tvojih nogu? Zašto su ti mrski zenitisti, koji seju novo seme duhovne slobode i kulturne nezavisnosti, koji seju zdravo seme da bi se što pre odgajilo svima nama naše zajedničko dete – čovečanstvo!? Zašto su ti najmiliji pripuzi i laskavci? Najzad, zašto su žandarmi i političke partije i njihovo zakonito čedo – korupcija – srž tvoje kulture i civilizacije?... Ua!... Ljuto nas peku sve tvoje patnje i svi tvoji bolovi... A slava tvoje diène demokratije dovodi nas do najdubljih očajanja...

Hvala ti, Srbijo lepa!...

Da se razumemo: mi nismo Turci koji tražimo zlatne dukate i srebrne darove za naše radove duha i misli. Ne! Ali, mi nećemo da budemo niti tvoja raja, koja treba da plaća danak u krvi i danak u gladi – zato što izgradjujemo kulturu tvoje budućnosti, zato što smo rabotnici tvoga napretka. Mi nismo hrišćanski romantici prošlih stoleća, ni potomci samozvanih knezova ili svetaca. Mi se nikako ne odričemo života na zemlji, jer za ljude drugi ne postoji! Na èast vam bilo “carstvo nebesko”! Ja otvoreno dovikujem: ne! Mi nećemo da crknemo pod udarcima tvojih nekulturnih ministara i tvojih političkih kabadahija. Mi tražimo: daj već jednom da se živi, a ne samo da se umire, Srbijo!...
 
 
Ljubomir Micić, Zenit, septembar 1925.